Današnji trend u odgajanju dece je da se deci da sloboda izbora, da im se ništa ne nameće. Ova tendencija je uvek postojala kod nekih roditelja, mada mi se čini da je od početka Kovida ona postala učestalija. Nametnuta situacija izolacije porodica i novorođene dece je stvorila neku vrstu otpora kod roditelja koju svesno ili nesvesno prenose na model roditeljstva baziran na tome da se detetu ništa ne nameće. Taj model koji često vidimo danas podrazumeva da deca: jedu kada hoće, spavaju kada hoće. Odrasli većinu stvari vezanih za njihovo osamostaljivanje ( hranjenje, oblačenje, lični higijenu: umivanje, pranje ruku, zuba…) rade duže nego što je to potrebno u odnosu na razvojne mogućnosti deteta. Roditelji čak govore umesto deteta te imamo kasnije progovaranje nego što je to bilo ranije. Kada dete zaplače ili pokaže neko negodovanje ne postavljaju mu se pitanja: Šta želiš? Gde želiš da ideš? Pokaži mi. Namesto toga mu se obraća ponuđenim odgovorima: Hoćeš vodu, keks, napolje,…
Haos ili red?
Deca vole red i rutinu.
Marija Montesori
Ta misao je dovoljno jaka da ne moramo da je objašnjavamo. Dete kada krene u vrtić navikne se na red i strukturu dana. Gde se igra, gde se jede, samo sebe poslužuje hraneći se, ide u toalet, zna kada je jutro – doručak, podne – ručak, popodne – kada dolaze roditelji po njega.
Mnogi roditelji ove navike za koje je dete spremno da ih razvije već između prve i druge godine, jer je to faza osetljivosti za red u detetovom razvoju, ostavljaju kao zadatak vaspitačima kada dete krene u vrtić.
Osetljivost za red javlja se u prvoj i drugoj godini.
To je prirodni zakon koji omogućuje detetu da izgradi svoj unutrašnji red.
Marija Montesori
Samopozdanje kao cilj
Metodski pristup, koji se gotovo ne primećuje kao metod u svakodnevnom radu sa decom, njihovom negovanju i vaspitavanju koji precizno prati, objašnjava sve faze ravoja deteta i pomaže nama da se snađemo u roditeljstvu zadržavajući tradicionalne obrasce koji su se pokazali kao dobri, a ima fleksibilnost da kroz sadržaje i aktivnosti modernog vremena napravi okvir u kome se dete snalazi i razvija sa radošću, pre svega zbog razvoja svoje samostalnosti i samopouzdanja od ranog uzrasta je Montesori.
Svi smo kao deca učestvovali u pravljenju kolača sa bakom, nameštanju kuće sa roditeljima, vraćanju igračaka na mesto, postavljanju stola, zalivanju cveća, dodavanju štipaljki kada mama širi veš, …. Zašto svome detetu oduzimamo tu vrstu socijalne interakcije, razvoja i pripadanja zajednici u kojoj dete jedava čeka da zauzme svoje mesto? Na mesto toga sve počinje da se vrti oko deteta, zapravo 2-3 odrasle osobe služe dete. Umesto da ga zaposle, ili bolje rečeno iskoriste njegove razvojne potencijale. Obostrano zadovoljstvo je nagrada za roditelja i dete u svakom osvajanju samostalnosti. Dete može već između prve i druge godine sve ovo navedeno i mnogo više.
Ako dete u prvoj godini života treba da razvije vezu između oka i šake zašto mu ne damo kašiku? Dete gleda u hranu, zahvati je kašikom i tako razvija svoju šaku i pokuša da je unese u usta prelazeći tu putanju od tanjira do usta polako i sve spretnije što mu to više omogućavamo. Da li će se tako nahraniti dovoljno? Pitanje je roditelja. Hoće. U tom trenutku dete će se hraniti ne samo hranom nego i samopouzdanjem da može to da uradi samo. Biće zadovoljno. Ako bude gladno posle nekog vremena tražiće da ponovi istu aktivnost. Da li roditeljima pada na pamet da je pranje ruku i hranjenje za dete nova aktivnost podjednako zanimljiva kao slaganje kocki ili bacanje lopte? Od nas zavisi kako ćemo mu tu aktivnost predstaviti, ponuditi i koliko će ono u njoj uživati.
Programski bebisiting je alatka, ne cilj
Montesori metod zasniva se na aktivnostima koje odrasli prezentira detetu bilo da je to: presipanje iz činije u činiju, obuvanje obuće, navlačenje i skidanje majce, postavljanje stola, mazanje namaza na hleb, pražnjenje noše do upoznavanja zakona prirode, razvoja govora, senzornih i matematičkih zakonitosti u svetu oko deteta koje ono može da razume. Od naše pripreme, mirnoće, strpljenja i reda u prenošenju ovih znanja detetu zavisi da li će ih ono zavoleti, prihvatiti i usvojiti sa lakoćom. Najčešća greška koju pravimo je da detetu pokažemo kako se nešto radi, imamo očekivanja da dete to odmah može da uradi i odustajemo jer mislimo da je prerano.
Od 2010. godine koristimo Montesori metod u radu sa decom u kući. Programski bebisiting sa elementima Montesori metode napravili smo da olakšamo roditeljima i bebisiterima vaspitavanje i osamostaljivanje deteta. Posmatranje, praćenje i adekvatna stimulacija su osnove programa koji je prilagođen svakom detetu i njegovim razvojnim potrebama. Dete u njemu razvija svoj puni potencijal kroz igru i radost. Sa svakim detetetom u našem programu dobijamo odgovor na pitanje: Zašto Montesori?
Mirjana Lukić
